Živim sa snažnim osećanjem da živim bez nečeg, bez čega ne mogu da živim. U stvari, ta rečenica bi trebalo da bude u prošlom vremenu, jer sve više pronalazim u sebi to što mi nedostaje.
Jer to je, izgleda, jedini način da uopšte živim.
Nemam svog čoveka. I ne mogu da ga pronađem među muškarcima koje srećem. Nalazim poneke fragmente u nekim muškarcima, svojim prijateljima. Zato mi i jesu prijatelji.
Mnogo više toga nalazim u ženama. Ima nekoliko žena koje su baš moji ljudi. I često mi se dešava da upoznam žene koje isto to osećaju u odnosu na muškarce i žene.
Nemamo mušku podršku, pomoć, zaštitu i ljubav.
I odlično nam ide.
Svi muškarci koji su podnosili kandidaturu za čoveka u našim životima, ispunjavali su najmanji broj uslova i donosili najveći broj komplikacija.
Sa svakim smo se zapitale a šta će mi onda on kad saberemo svu podršku, pomoć, zaštitu i ljubav i oduzmemo je od svih komplikacija.
I uvek je u krajnjem obračunu preostajao samo seks.
To što smo heteroseksualne, izgleda najveći problem da se rešimo potrebe za muškarcima, da se udružimo sa ženama i živimo u harmoniji i ravnopravnoj razmeni emocija, podrške i obaveza.
On je potreban da iskusimo zaljubljenost, da doživimo orgazam, da rodimo decu. I da popravlja po kući, registruje kola, menja gume i održava nam računar.
Za popravke i ostalo imamo komšije, prijatelje i majstore.
Neke žene imaju sve što mi je potrebno da sa njima budem srećna
Kad rodimo decu, često shvatimo da je brak ispunio svoju svrhu i da možemo i same.
Ostaje pitanje zaljubljenosti i orgazma.
E, tu padamo.
Jer smo veoma dugo veoma sposobne da se zaljubljujemo i veoma volimo seks i ne želimo da se odričemo ni jednog ni drugog.
Ništa nas ne sprečava da se i dalje zaljubljujemo i uživamo u telesnoj ljubavi, ali onog momenta kad se zaljubimo, ideal mog čoveka vaskrsne i probudi nam nadu.
Ne želimo da budemo same i zamišljamo da treba da imamo svog čoveka uz koga ćemo da ostarimo.
Valjda zato da bismo imale o kome da brinemo celog života.
I kad uporno ne pronalazimo muškarca o kome ćemo brinuti, nego samo decu u muškarcima, koju treba vaspitavati, kontrolisati, kojoj stalno treba praštati izdaje, nepouzdanosti, gluposti, tada sebi postavljamo ono pitanje a šta će nam on.
Ako sve pošteno razmotrimo, on je potreban za strast i seks, ali za to, on uopšte ne mora da bude moj čovek. Može da bude bilo čiji čovek. Može i da ne bude čovek, jer nezrelost i nedoraslost su oprostive, kad ne očekuješ ništa.
U vreme pomeranja granica, rušenja stereotipa i predrasuda, u vreme ženske snage, spremnosti, hrabrosti i sposobnosti, idealno bi bilo imati ženu sa telom muškarca. Muškarca koji je lezbejka. Tako bismo mogle da ostvarimo heteroseksualni odnos na nivou polnosti i svaki drugi odnos na nivou ljudskosti.
Zastrašujuća pomisao, jer dovodi u pitanje opstanak muškog roda.
Čemu ćemo naučiti svoje sinove, kad se otarasimo muškaraca?
Šta oni vide u svojim majkama koje su im i očevi i majke, koje imaju probuđenu i osvešćenu mušku stranu, koje su zaštitnici, organizatori i izvršioci. Koje pružaju ljubav, nežnost, razumevanje i saosećanje i zahtevaju snagu srca, otvorenost duha, hrabrost i istrajnost, jer je to muška strana ženstvenosti.
Žene umeju da budu celovite, čak i kad žive bez onoga bez čega im se čini da ne mogu da žive. Čak i kad je to samo seks.
Snaći ćemo se, gajićemo decu, očuvaćemo čovečanstvo.
Ali moraćemo da naučimo svoje sinove da probude svoju žensku stranu i da čvrstini dodaju elastičnost, da zadrže emotivnu otvorenost koju imaju kao deca, da ostanu senzitivni i senzibilni, a da postanu hrabri i istrajni.
Da ih naučimo kako da budu žene, da bi bili potpuni i da bi možda bili srećni sa ženama koje znaju da budu muškarci.
I da bi one bile srećne sa njima.
Da naše kćeri ne budu same.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.