U poslednje vreme družim se sa odraslim muškarcima, oženjenim, ostavljenim, rastavljenim, ima ih od sorte. Zajedničko im je to što imaju visoko mišljenje o ženama, upućuju komplimente koji se odnose na osobine ličnosti, primećuju detalje poput laka na noktima i uopšte, svesni su ženske snage, različitosti i veličanstvenosti. Pretpostavljam da im je takođe zajedničko to što nikome ne pada na pamet da me kresne, ali možda poneko premišlja bi li mogao sa mnom da deli život i svakodnevicu.
Jedino što kvari romantiku na ovoj slici je odeća. Ima je suviše
Zajebano je to kad imaš adekvatno životno iskustvo i kad tačno znaš šta hoćeš i možeš. Onda se silno premišljaš kad se na meniju nađe nešto potpuno drugačije. Mislim na to da tačno znam da nisam tip nijednog od mojih odraslih prijatelja, kao što niko od njih nije moj tip. Moju spremnost da iskoračim iz tipičnog izbora događaji u realnosti u potpunosti demantuju.
A ja i dalje znam da sam spremna. Jedino što izgleda moram da sačekam da neko odraslo muško pomisli da bi moglo i bez tipičnih podsticaja, ili da naiđe neko čiji tip baš jesam, iako ima više od 30 godina. A možda niko od nas nije stvarno u stanju da da šansu atipičnom, jer imamo suviše iskustva sa sobom. Prosto ne vidimo sebe u tome.
Ja uvek mislim možda da, ali to je tako tipično za mene.
I sad, u društvu tih nekih muškaraca krene zezanje, koje obično odvede u neke ozbiljne priče, pa se onda nastavi zezanje na ozbiljne teme. Podstaknuta nekom šalom, dakle, ja izjavim kako ne znam koji su muškarci gori, oni što samo misle šta će sledeće da kresnu ili oni što uopšte ne ulaze u vezu dok nisu spremni da se ožene. Tu padne prozivka o tome ko uopšte spada u te druge, a bar jedan prisutan sigurno spada. I kao sledeće, ja kažem da u stvari vrede samo oni koji hoće da se ožene, jer samo je spremnost na brak ultimativna izjava ljubavi. Na šta prozvani odreaguje sa: “Eee, a od kad si ti tako sazrela?”, na šta ja odvalim: “Pa ima već… nekoliko dana”. I tu nastavimo da se smejemo i zezamo.
Ali, u svim šalama, sto odsto istine.
Tako je to kad se zezaš sa ozbiljnim svetom.
Međutim, ultimativna zrelost u pogledu ljubavi ne ogleda se u samoj spremnosti za brak, već u sposobnosti da se namereno realizuje.
Jedna moja prijateljica dobila je bračnu ponudu. Koju nije u stanju da shvati ozbiljno, iako je rado prihvata. Jer, iako je rekla da, ništa se ne pokreće u pravcu potvrde.
Između svesti o tome da bi se sa određenom ženom oženio, preko prosidbe do realizacije, stoji hiljadu kalkulacija. Brda i doline koje se samo herojstvom prevazilaze.
I nemojmo potcenjivati herojstvo iz nehata.
Od tekstova kao što su da je situacija malo drugačija (da nisi tako matora, da sam situiran, da ne živimo na ovoj planeti) preko ako bih ikada poželeo decu, voleo bih da im ti budeš majka do da li si sigurna da je to moje dete, nema ‘leba. Pogodbeni način i sumnja u očinstvo naprosto nisu izraz spremnosti na brak. Prvi je u domenu mašte, dakle bezbedan i bezazlen, drugi je strah i bekstvo. Čak i prosidba u stilu da li bi se ti udala za mene, sadrži više možda u informativne svrhe, nego što je korak ka realizaciji.
I zato kad se muškarac ipak nađe u braku, sama činjenica da se pojavio na venčanju znači više od svih ostalih činjenica i okolnosti.
Moj bivši muž i dalje ima moje najdublje simpatije što je uopšte bio moj muž i najdublji respekt što se ponovo oženio.
Bivšeg dečka sam molila da me zaprosi, samo da čujem kako to zvuči, uz najozbiljnije obećanje da ne brine, jer ću ga odbiti. Ali i pored sveg smisla za humor, to mu uopšte nije bilo smešno.
To što ja smatram da muškarac zaslužuje divljenje samo zato što hoće da bude sa mnom, to je zato što dobro znam ko sam i koliko sam. A ako me ikad zaprosi neko ko dobro zna ko sam i koliko sam, moraću da pristanem, iz ultimativnog respekta.
U mom svetu, na planeti odakle dolazim, ljubav nije kategorija koja se nečim meri, dragocenost koja se daje i prima. Ljubav je stanje duha i tela u kome su svi nemerljivo dragoceni. Ljubav se ne nalazi, nego praktikuje, bezgranična je i sveobuhvatna. Tamo se ne ostaje bez ljubavi, nego se na nju oslanja, uvek.
Ali, pošto sam već ostarila na ovom svetu i još se nisam snašla od čuda što stvari ne funkcionišu kako treba, razumem ograničenja i poštujem ovdašnje vrhunske domete.
Mislim, počela sam da razumem, ima već nekoliko dana.
Jedino što sam sigurna da to sve u mom slučaju ne važi. Ja ću i dalje voleti vulkanski zastrašujuće, apokaliptično i atipično, onu jedinstvenu srodnu dušu, koja se ogleda u određenom tipu muškaraca koje privlačim.
Snažno navijam za muškarce, ima među njima pravih ovozemaljskih heroja.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.