Upoznajući roditeljsku ljubav, ili njen nedostatak, počinjemo sa ljubavnim razočaranjima u samom startu. Iz temelja tih najvažnijih odnosa prihvaćenosti i odbačenosti, niču težnje, uzleti, radosti i razočaranja. Naročito razočaranja. Sve dok se ne suočimo sa najvećim ljubavnim razočaranjima, ne počnemo stvarno da obraćamo pažnju na jedinu osobu koju treba da volimo više od svih – na sebe.
Osećanja ništa ne olakšavaju
Osećanja čine bogatstvo našeg unutrašnjeg života, čine nas ljudima. Kad se otvorimo u svojoj ranjivosti, ništa nije lakše nego što je bilo. Bogatstvo je uvek odgovornost. Satisfakcije su male, mestimične i nedovoljne. Ljudi prema kojima se otvaramo, retko uzvraćaju na isti način. Ali, zato je ono što dobijemo dragoceno i povećava našu unutrašnju riznicu. Sa ljubavlju uvek rizikujemo, uvek budemo povređeni i razočarani, ali u krajnjem zbiru, vredi. Možda bi nam bilo lakše da smo bili tupi i sebični, siromašni duhom, neosetljivi i surovi.
Ali, da li bismo se menjali?
U paru, jedan uvek daje više
Partnerska ravnopravnost je ideal. Kad imamo nekog koga volimo i ko voli nas, stalno pokušavamo da održimo balans davanja i primanja, stalno smo pozvani da se usklađujemo. A parovi se često sastoje od jednog otvorenog i toplog i jednog krutog i zahtevnog. Zbog toga kažu da se suprotnosti privlače. Zapravo, suprotnosti su uočljive, zato što predstavljaju lekcije koje treba da naučimo uz pomoć svojih toplih i nesebičnih ili suzdržanih i hladnih partnera.
U idealnim kombinacijama, među parovima koji rastu i razvijaju se zajedno, periodi nesebičnog davanja smenjuju se u skladu sa potrebama partnera. Jedan podstiče, vuče i gura drugog, dok ne dođe momenat da zamene uloge. Oslonac i podrška, to je najbolje što možemo.
O ljubavi najviše saznamo kad je izgubimo
Ne samo u smislu da u aroganciji mladosti shvatimo šta smo imali tek kad to izgubimo, a izgubili smo, jer smo mislili da možemo bolje, vredimo više, zaslužujemo veće. U ljubavi nema zasluga. Samo voliš, dok ne potrošiš sebe, dok uz jednu osobu ne uvidiš da više nijedan bol nije prihvatljiv i nijedna radost dovoljna.
I kad daš sve što imaš i duplo više nego što si ikada mislio da možeš, onda ljubavi dođe kraj. I počne period sagledavanja gubitka.
A na kraju shvatiš da je ono što si dao, najviše što si dobio, jer je zauvek tvoje. Deo tebe. To iskustvo nas menja zauvek. Veoma je važno izgubiti ljubav. Da bismo saznali kako će uvek ostati naša.
Prevara se ne dešava drugima
Pre ili kasnije, u partnerskom odnosu pojavi se neko treći. Da bismo naučili da ljubav nije monogamna za sve nas. Da bismo preživeli iskušenje. Oprostili. Otkrili šta možemo da prihvatimo u ljubavi, a šta nas lomi i u čemu se gubimo. Nekako je gore, teže i strašnije kad se iskušenje pojavi nama, nego našem partneru. Ne možemo da se pravimo ludi i da ne znamo detalje, da postavljamo uslove i ucenjujemo. Onaj ko prevaru izjednači sa izdajom, svakako gubi. Onaj ko ima kapacitete za oproštaj i razumevanje, svakako dobija.
Bez obzira da li je veza nadrasla prevaru, ili ne.
On me ne voli
I to je najbolnije suočavanje. I najveće otrežnjenje. Pitajući se zašto se neko koga volimo i ko tvrdi da voli nas, tako ponaša prema nama? Zašto nas povređuje? Obmanjuje. Ponižava.
Zato što nas ne voli. Zato što ne poznaje ljubav, iako poznaje osećanja. Zato što je partnerski odnos za njega manipulativni teren na kome odigrava svoje frustracije, slabosti, komplekse. Zato što ne voli ni sebe, pa ne ume ni nas. Ali to nije naš problem.
Najveće ljubavno razočaranje, jednim potezom zaokružuje naš integritet. I treba da budemo zahvalni zbog toga.
Izvori fotografija: pinterest.com, cinemaeaminhapraia.com.br