Znate ono kako ste jednog trenutka u srećnom braku, a drugog otkrijete kako vas muž s kojim ste provele 20 godina vara sa nekim ko je deset godina mlađi? E, pa, ja znam!
Mnogo bolje
Prešla sam put od žene koja odlazi sa mužem u klubove sa kolegama, majke đaka koji su već u srednjoj školi, do same tridesetdevetogodišnje žene. U ovom članku ću s vama podeliti sve one momente ključanja mozga, češkanja glave, da-li-je-ovo-nečija-šala-na-moj-račun, i slične trenutke iz mog samačkog života. Osetite se pozvane da učite iz mojih grešaka…
A gde je odgovornost u celoj priči?
Uh! Proklet da je samački život!
Da vam kažem šta mi najviše nedostaje u samačkom životu, pored muža. Oslonac! Mnogo bolje se snalazim u posvećenoj vezi, a jedan od najvećih razloga za to je što imam tu drugu osobu koju mogu da pogledam u oči i budem potpuno iskrena. Nikada nisam dobro lagala i ne divim se ljudima koji imaju tu veštinu. I kada sam bila udata, nabacivali su mi se i, kao većina žena, imala sam svoje male simpatije, ali nikada nisam prešla granicu. U tih 20 i više godina braka nisam ni poljubila drugog muškarca. Nisam mogla da zamislim da nekoga tako povredim (mog bivšeg muža koji, očito, nije brinuo o ovim stvarima).
Nemam više nekoga kome moram da pogledam u oči ako zabrljam, a i deca su mi odrasla pa više ne polažemo račune jedni drugima – ako će jedno od nas biti van kuće tu noć, samo pošaljemo sms ostatku, čisto da ne bi brinuli.
Radim šta mi se prohte
Kad već nikome ne odgovaram, mogu da radim šta hoću. Uživam u samačkom životu i – zaista uživam. Volim da za večeru jedem šta god hoću i kada hoću da jedem. Volim da gledam šta hoću na TV-u. Volim što mogu da dođem kada god hoću i odem kada god hoću, i ne moram da proveravam da li za nekoga moram nešto da odradim. Posle dve decenije stavljanja drugih ispred sebe i posle dve decenije rasporeda – ova opuštenost veoma prija.
A gde je odgovornost u celoj priči?
Usamljenost je jeb**o zla!
Ne šalim se. Došla sam do strašne spoznaje da ako zlo na ovom svetu postoji, onda je ukorenjeno u usamljenosti. Idem okolo mesecima u svojoj sjajnoj ideji – biću gde hoću i radiću šta hoću – i onda odjednom bum! Odjedanput se osećam usamljeno. Usamljenost uvek prati i samosažaljenje, što često izazove neke mnogo loše odluke!
Ups, opet ista greška!
Da, naravno, super je kad ne odgovarate nikome, sve dok ne dođete u situaciju kada morate da odgovarate nekome kako biste se sklonili od nevolje. Oni koji su me redovno čitali, znaju da sam prošle nedelje uspela da odolim i nisam spavala sa tridesetjednogodišnjim “Markom” i bila sam veoma ponosna zbog toga!
“Druga runda odolevanja Marku” nije baš prošla tako sjajno. Ponovo smo imali predivan dejt i otpratio me je do sobe, kao što sam i zahtevala. A onda je to malo, podmuklo đubre pitalo da li želim da odemo do đakuzija. Znala sam da će moj odlazak u krevet na spratu, dok je on dole biti mudriji izbor. Ako uđem u taj đakuzi, oboje ćemo znati da je igra otpočela.
Sledeće jutro sam se probudila i otišla da sklonim svoj kupaći iz đakuzija. Sami skontajte šta se tu dogodilo. I dok nisam ponosna zbog toga što se dogodilo, neću više da samu sebe šibam po ušima zbog toga. Nisam tražila da imam 40 i budem ponovo sama – to je bio izbor mog bivšeg. Radim sve što mogu. Ne posrćem često ali, kao živo biće, ponekad osećam usamljenost i potrebu da se s vremena na vreme kresnem. Jesam li dovoljno iskrena?
Međutim, kako bih se osećala bolje, odlučila sam da kres varijante preimenujem u “noćenja za odrasle” – jer je to upravo ono što smo Marko i ja uradili. Zezali smo se kao kad smo bili klinci i samo ubacili seks u priču. Dešava se.
Maja Luković je zaljubljena u lepu reč, teži srećnim i jedinstvenim trenucima. Beskrajno pozitivna i uporna.