Uvek se nešto desi. Što te tera da očajavaš, preispituješ se, da pokušavaš i ne nalaziš način. Uvek te povredi onaj ko ti se sviđa, do koga ti je stalo i ne želiš da ga izgubiš. I uvek ga izgubiš. U širem konceptu, tako je predviđeno. Moraš da izgubiš nekog do koga ti je stalo, da ne uspevaš da oprostiš nekome ko te povredio, da pokušavaš da si iščupaš iz nečeg što te drži. Tako život radi. Ne možeš da se provučeš bez toga.
Ali možeš da naučiš neke stvari. Da ih naučiš tako što ćeš totalno da ih proživiš, suštinski ih razumeš, a malo po malo, da počneš i da ih praktikuješ – preventivno, koliko i retroaktivno.
To sa opraštanjem nekome do koga ti je stalo i ko te povredio, jedna je od tih stvari.
Desi se nešto, dakle, kao što se uvek desi. I to verovatno ono od čega si na samom početku strepela. Da će se ispostaviti da je on neki prevarant, ženskaroš, lažov, nasilinik. Kad strahuješ od toga, uvek se desi. I to nije posledica negativnog razmišljanja, nego upozorenja onog dela tebe koji je pametniji od tebe, i koji zna šta te čeka, a ti to ne želiš da sagledaš i prihvatiš, iako predosećaš.
I onda, onda se pocepaš. Iskusiš šizofreniju. Jednim delom sebe znaš da je to što se desilo najbolje što je moglo da se desi, jer sad konačno više nemaš opravdanje pred sobom da budeš sa nekim pored koga strepiš i strahuješ i nije ti dobro. Sad možeš da raščistiš sa tim, da zbrišeš i spaseš se. A drugim delom sebe želiš da mu daš još jednu šansu, da prihvatiš njegove molbe i kajanje, da mu oprostiš.
Potreba za oproštajem ovde radi protiv tebe i ti to znaš (onim svojim pametnijim delom) ali se praviš luda i daješ sebi lažno objašnjenje da je to prilika da se pokaže tvoja plemenitost i da je to iskušavanje vaše ljubavi. I oprostiš mu.
I onda se opet nešto desi, kao što se uvek opet nešto desi. U nekom trenutku, shvatiš da nemaš kud i da te to opraštanje vodi samo u još jedan krug pakla, pa iskoristiš naboj ljutnje, povređenosti, razočaranja i besmisla i pomeriš se. Prekineš. Odeš. Lakne ti.
Ali onda, onaj nepametni deo tebe, onaj saboter, onaj koji čini suštinu šizofrenije, on ti nalaže da se držiš besa i razočaranja. Da bi zadržala distancu. I ti ga slušaš. Iako onaj drugi, pametni, ali manje ubedljiv deo tebe kaže da sada treba da se baviš opraštanjem. Sada, a ne onda. Kaže ti, pusti to. I kad počneš da pričaš ljudima oko sebe kako se osećaš, kako si pokidana, kako si ljuta i povređena, oni ti kažu, pusti to. Pitaju te koliko je vremena prošlo i ako je prošlo više od nekoliko meseci, kažu ti i da je prošlo sasvim dovoljno vremena i da sad treba to da pustiš i ideš dalje. Ali ti ne znaš o čemu oni govore. Jer uopšte ne kontaš šta treba da pustiš. I kako to da uraditš.
Ti i tvoja osećanja držite se međusobno. Ti njih privijaš na grudi, ona tebe drže za gušu. Održavaju naboj, radnu temperaturu, koja pogoduje začaranom krugu po kome cirkulišu osećanja besa i neprebola. I dok se tako držite, nešto u vama je zauzeto držanjem.
To je kao da stalno nešto nosiš u jednoj ruci. Pa čak i ako prebacuješ teret iz ruke u ruku, nikada nemaš obe ruke slobodne. Da ih raširiš i da potrčiš. Da zagrliš vetar. Uopšte, da zagrliš.
Kako da pustiš? Uhvati tog prevaranta koga privijaš na grudi za gušu i zadavi ga. Odluči da slušaš onaj neubedljivi glas koji je od početka bio u pravu. Shvati da je deo tebe koji te navodi da donosiš pogrešne odluke i prepuštaš se slabosti, običan saboter. Naredi mu da se veže i da ne izlazi iz kućice.
Pusti. Raširi ruke. Trči koliko te noge nose, samo zato što si slobodna da trčiš.
Eto, to znači oprostiti. Kad ti više nije važno ništa osim onog što je važno.