E pa taj tip, to je takva prevara, da sam prosto ljuta! Od čega se sastoji to što nam hemija proradi kad je neko naš tip?
Isti je zajeb, bilo da nam je tip odrpani panker, ili uglađeni gospodin, ili govedo iz teretane.
Tip ima magnetnu privlačnost i nudi onu vožnju i onaj odlep na koji smo najslabiji. I šta je to, zbog čega ćemo na nekog odlepiti od prve, a nekome ne samo da nećemo dati šansu nego ga nećemo ni primetiti?
Eh, pa psihologija je to. I to ona najgora.
Tipologiju tipova stvara ono najidiotskije u nama. Površnost, pre svega. Jer naš tip je neko ko nam je pre svega slika. Lep ko upisan. Mislim, onako kako ga mi upisujemo i uramljujemo. I gledamo u njega kao u ikonu. Taj neodoljivi izgled sigurno nosi ono što će nam se pre ili kasnije namilovati mile majke, dok ne propištimo majčino mleko.
Jer ono što obećava najveću bol prosto najjače privlači. Kad patimo, skroz smo živi. Neko vreme. Dok ne osetimo da prosto umiremo.
Privlačnost je obostrana i zasniva se na potrebi da osvestimo one boleštine koje smo strpali u podsvest. Bolna emotivna veza, koju nam naš tip prosto garantuje, odslikava primalnu bol.
To jeste šansa da tu bol razrešimo. Ali šta je ono što najčešće uradimo?
Slupamo se sa svojim tipom, nekako se oporavimo i onda opet nađemo nekog ko je naš tip.
E, pa ti nisi moj tip
U aroganciji mladosti prosto ne dolazi u obzir neko ko nije naš tip.
A kad nanižemo nekoliko tipova, nagomilamo godine i iskustvo, skontamo da sužavajući izbor na tip, gubimo svaku mogućnost da ostvarimo punu, radosnu i oživljavajuću emotivnu vezu.
Onda smo u stanju da damo šansu nekome ko nije naš tip.
Da gledamo u dušu, a ne u plave oči.
Nisu oči ogledalo duše, one su zamka za dušu.
Naročito ako su baš naš tip.
Pravda za atipične!
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.