Možda njima ljubav nije važna kao nama. Možda im je važna na drugačiji način. Ili drugačije pokazuju šta im je i koliko važno. Naučeni da kuliraju i zaobilaze osećanja, da ne ispadnu slabići, muškarci prosto, vole drugačije.
Kad obrate pažnju na nas, onda se trude da nas fasciniraju nekim performansima, puštaju nam svoje omiljene pesme i spotove, pričaju o stvarima koje ih zanimaju, a nama to opet nije dovoljno.
Jer nije to ta pažnja, koju mi tražimo. I sve nam se čini da smo kod njih u drugom planu. A možda nam se i ne čini, samo je teško prihvatiti to.
Oni uzimaju vezu zdravo za gotovo. Ako je sa vama, to vam je valjda dovoljan dokaz pažnje i privrženosti. Jer da im nije stalo ne bi ni bili sa vama. Prosto. Samo što nije tako prosto.
Iz njihove perspektive, mi smo te koje komplikuju. A možda stvarno komplikujemo. Tražimo da nam pokazuju i dokazuju osećanja, onako kako mi to radimo. A mi smo mnogo dosadne kad nam je stalo. Fokusiramo se na svoja osećanja, odmah hoćemo da gradimo vezu, čas se ispovređujemo što oni drže distancu i upinjemo se da im se približimo. Da ih okupiramo. Hoćemo da znamo da li oni misle na nas stalno, kao i mi na njih. A oni možda ne misle, jer im pažnju obuzima nešto drugo, sasvim bezbedno po nas, a sasvim prijatno njima. Ali nema veze sa nama. I to nas vređa.
Nama sve ima veze sa njima. I kad shvatimo da je njima život i dalje isti i da su im prioriteti i dalje isti, onda počnemo da tripujemo i da se pitamo da li nje njima uopšte stalo i šta da radimo i koje strategije da potegnemo i kako da ih navedemo i kako da ih zadržimo…
Dosadne smo. Zaslužile smo da nam neki đavo kaže ma voli te, samo se pravi.
Možda samo treba da ih pustimo da dišu. Da ne gnjavimo svojim očekivanjima, da konkretizujemo zahteve. Da im objasnimo.
U fazonu, znaš, ja nemam pojma da je tebi stalo do mene, ako mi ne odgovoriš na poruku. I onda tripujem i kidam se . Pa pošaljem još jednu poruku. I ako ne odgovoriš, potpuno se izbezumim i uvredim. Treba mi feedbac. Onda te neću zatrpavati porukama, a biće mi i mirnija glava.
Oni ne znaju kako se mi osećamo, ako im ne kažemo. A ne znaju ni šta da rade, ako im samo saspemo svoje nezadovoljstvo, strahovanja, očekivanja i razočarenja. Onda se samo brane. Jer se osećaju preplavljeno i napadnuto. Njima mi delujemo sumanuto što tako mnogo osećamo i toliko toga je usmereno na njih.
Obostrano razumevanje mora da potekne od nas. Pošto smo mi te koje komplikuju, koje dublje doživljavaju i više tripuju, dužne smo da pojednostavimo. Zbog sebe i zbog njih. Lakše je kad je malo prostije. Onda ne moraju da nas kuliraju i da se prave. A mi ne moramo da umišljamo, tamo gde možemo da se sporazumemo.